O NAMA
  među najstarijim kolonijama u Srbiji ››
  KOLEKCIJA
  više od
30 godina
››
  IZLOŽBE
  u više od 10
gradova ››
  LJUDI
  osnivači, selektori, učesnici ››
  ATMOSFERA
  rad, portreti,
selo
››
  ARHIVA
  više od 30 godina,
07, 06, 05, više ››
O SELU
  Jalovik se nalazi u zapadnoj Srbiji ››
     
UČESNICI

Tanja Babić
Philippe Durand

Dušanka Komnenić
Rob van Oostenbrugge
Milan Pavlović
Jelena Radić
Ivana Smiljanić

GOST UMETNIK
 
 
ATMOSFERA
IZLOŽBE
Dečja radionica
KATALOG
PRESS
SELEKTOR
Branislav Nikolić
PODRŠKA
Ministarstvo kulture
Republike Srbije

Opština Vladimirci
     

Da li su nam potrebne umetničke kolonije? Koji je njihov cilj i da li, i na koji način, one treba da se menjaju? Ta pitanja se danas često postavljaju. Činjenica da je prvu jugoslovensku umetničku koloniju osnovala Nadežda Petrović, služi svima na čast, ali danas se gotovo nijedna kolonija ne može pohvaliti značajem Sićevačke kolonije iz vremena Nadežde Petrović. Tokom druge polovine XX veka umetničke kolonije kod nas su se učaurile u sopstvenoj samodovoljnosti ne dozvoljavajući upliv bilo kakve nove umetničke prakse.
Tu tradiciju prekinula je Jalovička kolonija zahvaljujući entuzijazmu njenog selektora i organizatora, umetnika Branislava Nikolića*. On je birao umetnike mlađe generacije koji zbog svog načina rada uglavnom nisu imali prilike da učestvuju na drugim likovnim kolonijama, a obavezno je pozivao i nekoliko umetnika iz inostranstva.
Grupa umetnika koja je ove godine radila zajedno izuzetno je raznovrsna i omogućava nam da sagledamo specifi čne aspekte rada u ovoj koloniji. Ono što ih spaja je njihova veća angažovanost na licu mesta odnosno činjenica da mesto na kojem se nalaze na njih utiče, ali isto tako i njihova potreba da ga vrlo konkretno izmene.
Umetnici u kolonijama su obično fascinirani lepotom prirode koja ih okružuje, ali se to najčešće svodi na slikanje pejzaža (što ne podrazumeva bliži kontakt između čoveka i prirode). Tanja Babić i Dušanka Komnenić daju nam drugačija rešenja.
Slikarstvo Tanje Babić oslanja se na tradiciju i principe apstraktnog slikarstva razvijenog moderni zma.
Za nju je akt stvaranja veza između umetnosti i sveta: „... trenutak kada nisu važni ni prošlost ni budućnost već samo prisustvo postaje bitno“ (T. Babić). Da li je upravo to ono što možemo osetiti kada stojimo sami usred prirode? Ono što je vidljivo na samoj slici, a u potpunosti se poklapa sa njenim načinom razmišljanja, jeste zatvorenost u unutrašnji likovni jezik, komunikacija koja postoji samo unutar same slike i ukazuje na duhovnu, intimnu vezu između čoveka i prirode.
Dušanka Komnenić je svoj kontakt sa prirodom shvatila mnogo direktnije. Našavši se u prirodi nakon dugogodišnjeg boravka u urbanim sredinama (Beogradu i Njujorku) Dušanki Komnenić je bilo neprijatno.
Mir, tišina i, iznad svega, vertikalnost prirode na nju su snažno uticali. Rešila je da prevaziđe teskobu kroz eksperiment na slici. Prenošenje prirode na platno nije podrazumevalo slikanje pejzaža, njen doživljaj prirode bio je znatno brutalniji. Sa iskustvom enformela i akcionog slikarstva bukvalno je atakovala na platno materijalima (zemljom, glinom, prirodnim pigmentima, pčelinjim voskom...). Slike Dušanke Komnenić su njena reakcija na prirodu, koja nikako nije podrazumevala patetično oduševljenje lepotom prizora.
Značaj koji ima susret sa drugačijom sredinom najbolje nam kroz svoj rad pokazuje francuski umetnik
Philippe Durand. „Fasciniran“ rupama na srpskim putevima (vrlo izraženim na putu do Jalovika) Philippe Durand ih fotografiše. Za Duranda rupe na putu nisu svakodnevica, ali ih on doživljava kao dobar način da izrazi svoju svakodnevicu i svoje stavove. Rupe na njegovim fotografijama tako dobijaju
likovne i značenjske kvalitete. Slojevita značenja slike asfalta koji se otvara pred nama otvaraju mogućnost za različita tumačenja i asocijacije. Poput geografskih karata sveta, ove „apstraktne“ fotografije poređane u nizu navode nas na razmišljanje. Mada znamo da umetnik dolazi iz sredine u kojoj rupe na putu nisu svakodnevica, izbor ovog motiva nema nikakve veze sa kritikom i komentarima naše sredine, već je u pitanju znatno širi kontekst.
Umetnik Milan Pavlović ima veliko iskustvo u oblasti stripa i ilustracije. To mu je omogućilo da svoje viđenje i kontakt sa selom sažme u jednu siluetu – siluetu patuljka, štrumfa. Ovako pojednostavljen prikaz se velikom progresijom širi po prostoru. Stereotip posmatranja seoske sredine kao idiličnog i sretnog mesta Milan Pavlović vezuje za baštenske figure (koje, moramo priznati, nisu naša specifičnost), kao da one mogu napraviti idiličnu atmosferu tamo gde je zapravo nema, u napuštenom domu. Kuće – „dvorci“ i velike bašte sa figurama iz bajki u našoj sredini vezuju se uglavnom za gastarbajtersku populaciju. Kao zamena za stvarni život one oživljavaju prazne kuće, dočekujući svoje vlasnike sa smeškom kada ih posete jedanput godišnje. Tu idiličnu sliku preti da razori najezda malih štrumfova koji poput aveti marširaju ka nama.
Ivana Smiljanić se indirektno nastavlja na ovu priču svojom akcijom pospremanja „idile“. Videla je da se u pozorišnoj sali, koja je deo Jalovičkog kulturnog centra, seoska idila pretvorila u prizore koje nam
najbolje predstavlja domaća kinematografija. Na podu srča, na plafonu disko-kugla. U akciji raščišćavanja pozorišne sale učestvovali su svi umetnici. Zajedničkim snagama, evocirajući uspomene na radne akcije, umetnici su je sredili, koliko je to bilo moguće, a Ivana je, uz
poprilično muke, obnovila disko-kuglu. Akcija Ivane Smiljanić iznosi ozbiljne i kompleksne kulturološke probleme u našoj sredini. Da li će ova akcija konkretnije uticati na Jalovičku sredinu, ili će organizatori
sledeća „žurke“ biti srećni što ne moraju sami da spremaju salu – videćemo.
Osnovne karakteristike savremene umetnosti su akcija i interakcija. Komunikacija i učešće dojučerašnjih posmatrača sastavni su deo umetnosti. U ljudskoj prirodi je da traži komunikaciju sa ljudima iz sredine koju ne poznaje. Došavši u Jalovik, mesto na kojem do tada nije bila, Jelena Radić je imala potrebu da stupi u kontakt sa meštanima. Krenula je u šetnju po selu sa fotoaparatom. Na  otografijama koje je snimila uočava se nedostatak komunikativnosti – u kratkim skrivenim pogledima ljudi koji rade. U želji da dalje privuče njihovu pažnju ona je, slikajući ulja sa motivima prasića, uspela da isprovocira reakciju koja je bila deo njenog rada. Iskreno i naivno ti ljudi vole ono što razumeju i ono od čega žive. Jedan od seljana je ponudio Jeleni upravo prase u zamenu za platno na kojem je ono naslikano. Jelena Radić se do sada uglavnom bavila čovekom iz urbane sredine. Možda će je ova neočekivano hladna reakcija većine meštana Jalovika isprovocirati da se ponovo pozabavi i ruralnom
sredinom.
Komunikaciju je tražio, i tražio, očigledno bezuspešno, i holandski umetnik Rob van Oostenbrugge. Postavljao je antene svuda po Jaloviku, na skulpture u dvorištu, po zgradi... Ove male antene asociraju na brojne satelitske antene koje se rasprostiru po celoj zemlji, preko kojih ljudi pokušavaju da stupe u kontakt sa vanzemaljskim bićima i da na taj način sebi dokažu da nisu sami (usamljeni). U želji da ostvari kontakt odlučio je da u pozorišnoj sali, povodom otvaranja izložbe sa svima podeli svoje utiske. Duhom deteta, iskreno i otvoreno, on je ispričao svoju priču o Jaloviku. Seckajući i cepkajući razne slike objekata od šarenog papira, simulirajući ozbiljan film, pred našim očima je stvarao jednostavne slike svog boravka u Jaloviku. Pričao je brzo i nepovezano, bez želje da se razumeju njegove reči već slika koju on stvara. Ovim performansom zaokružena je priča ovogodišnje kolonije.
Možda nam upravo Rob van Oostenbrugge kroz svoj rad daje jedan od mogućih odgovora na postavljeno pitanje. U duhu savremene umetnosti, kolonija bi danas trebalo da uspostavi prisniji kontakt između umetnika i stanovnika i možda da ih međusobno podstakne da bolje razumeju i sebe i druge. U likovne kolonije ne bi trebalo da imaju pristup samo umetnici i likovni kritičari, niti bi one smele da budu izolovane i zatvorene za lokalno stanovništvo.
Aleksandra Mirčić
*Uz dužno poštovanje prema njegovim prethodnicima, Stevanu Staniću i Kosti Bogdanoviću, koji nikada nisu dopustili da ova kolonija
upadne u kliše.