U Srbiji postoji mnogo, neki bi rekli i previše, likovnih kolonija i drugih skupova na kojima se umetnici sreću i stvaraju zajedno. U nedostatku pravih rezidency programa, likovne kolonije u Srbiji zapravo obavljaju nekoliko važnih funkcija.

Prva je upoznavanje naših umetnika sa umetnicima iz raznih delova Evrope i sveta, njihovo druženje, razmena ideja, iskustava i, na kraju, rad u specifičnim uslovima zajedničkog boravka. Umetničke kolonije u velikoj meri doprinose procesu decentralizacije vizuelnih dešavanja i onoga što čini ‘umetničku scenu’.

Kolonije se uglavnom organizuju u malim sredinama, pri čemu se, po pravilu, uključuje i ta sredina tako da zajedno sa umetnicima, na posredan ili neposredan način, učestvuje u njihovom radu.

Jalovička likovna kolonija specifična je i jedinstvena po mnogo čemu. Osim toga što je jedna od najstarijih manifestacija ove vrste kod nas, tokom poslednjih godina ona je, prvenstveno zahvaljujući mladim ljudima koji je vode i organizuju, postavila nov i uspešan model funkcionisanja. Bitna karakteristika i dodatni kvalitet ove kolonije jeste to da su organizatori uspeli da privuku umetnike mlađe generacije, koji su novim idejama i stavovima, ali prevashodno novim medijima i tehnologijama, dali i novi karakter ovom dešavanju. Tako je tokom letnjih meseci u malom posavo-tamnavskom mestu već nekoliko godina zaredom moguće videti radove kakvi se izlažu i u velikim svetskim galerijama. Instalacije, intervencije u prostoru, skulpture i ready made objekti koji nastaju u Jaloviku, daleko prevazilaze očekivanja kada je reč o umetnosti koja nastaje u uslovima jedne stereotipne manifestacije. Jalovička kolonija, međutim, u svojim nastojanjima da se osavremeni i modernizuje ide i korak dalje. Osim obezbeđenog smeštaja i uslova za rad, organizatori su osmislili interesantan i raznovrstan program u kojem umetnici aktivno učestvuju uz konstantno promišljanje datih situacija i okolnosti.

Jalovička kolonija iz godine u godinu dokazuje da je pre svega jedna velika radionica, laboratorija savremene umetnosti, u kojoj umetnici, u iskoraku iz svakodnevnog života, daju novu perspektivu kako svom radu tako i umetnosti uopšte. Najveći kvalitet kolonija je to da su one mesta okupljanja i susretanja. Mogućnost da umetnici saznaju šta njihove kolege rade, kako razmišljaju, koje materijale i tehnike koriste, dragoceno je i neprocenjivo iskustvo. U međusobnim razgovorima umetnici na neposredan, iskren i otvoren način komentarišu svoje i tuđe radove, mogu da uvide neke greške i pronađu nove načine rešavanja određenih nedoumica i problema. Ponekad je dobro napraviti distancu i videti kako vaš rad funcioniše u odnosu na druge radove, a kritike i sugestije kolega imaju drugačiju dimenziju od klasične kritike. Uprkos usporenom tempu života malog mesta, idiličnom okruženju i prirodi, umetnici su nastavili aktivno da se bave recentnim temama.

Polazeći u svom stvaralaštvu od različitih tehnika, modela, ali i nekonvencionalnih formalnih rešenja, umetnici se u traganju za sadržajem oslanjaju na širu savremenu vizuelnu kulturu i na brojna iskustva iz istorije umetnosti (Miodrag Vargić). U praksi njihovi postupci idu od transformacije, kopiranja i aproprijacije, do slobodnog reprodukovanja i prevođenja postojećih motiva i sadržaja u jedan novi formalni okvir (Danijela Anđelković). Umetnici ne traže univerzalna rešenja i odgovore, oni ne pričaju velike epske priče. Njihova umetnost ne teži monumentalnom i spektakularnom, već jednom istinski oslobođenom pogledu koji sagledavanjem malih realnosti i malih fenomena ukazuje na veće probleme i zablude (Nikola Marković). U zavisnosti od svojih interesovanja, ponuđenog sadržaja, razmišljanja o savremenom društvu i hiperrealnosti (Boris Šribar), autori u svojim delima tretiraju brojna pitanja poput stereotipnih predstava koje kreira moderni advertajzing (Branislav Nikolić), uticaja urbanog okruženja na psihu pojedinca i sliku društva u celini (Julie Dessaud), terora digitalnih slika (Nadia Lichting) i dvostrukog morala (Marko Crnobrnja). Sukob realnosti i percepcije uslovljene medijskom kulturom i dominantnim položajem vizuelnog, koje pretenduje da postane univerzalni jezik i postaje realnost za sebe, zapaža se u skoro svim radovima nastalim u Jaloviku.

Po završetku planiranog rada u koloniji organizuju se izložbe na kojima umetnici predstavljaju svoje radove i na taj način ostvaruju dodatnu vezu sa lokalnom sredinom koja se upoznaje sa savremenom umetničkom produkcijom. Veliki broj radova koji su nastali u koloniji od njenog osnivanja do danas ostali su u vlasništvu jalovičkog Kulturnog centra i sada, posle 30 godina, možemo govoriti o značajnoj kolekciji dela mnogobrojnih umetnika koji su boravili u Jaloviku. Visoke domete kolonije potvrđuje činjenica da su umetnici, iako odvojeni od gradova koji su središta dešavanja, zadržali kritički stav i na izvestan način produbili svoje poglede. Na kraju treba još jednom istaći da je Jalovik redak primer uspešne transformacije starijih manifestacija i jedno od retkih mesta gde mladi umetnici koji imaju šta da ponude, dobijaju šansu da to i ostvare. Stvarajući radove u različitim novim tehnikama i tehnologijama, i savremenim pogledom na svet, oni su pokrenuli novi način rada u kolonijama. Ova kolonija realizuje i značajnu saradnju sa inostranstvom jer pozivanjem umetnika iz raznih delova sveta ostvaruje komunikaciju i kontakte sa brojnim umetnicima i organizacijama koji se samim tim upoznaju i sa našom umetničkom scenom.

Saša Janjić