Svakoga jutra sunce sjajno
Izlazi na nebu iznad Srbije
Trčim svoj krug i lepo mi je
Visoki kukuruz pse krije
U Jaloviku, u Jaloviku
Svaki umetnik nađe...
U Jaloviku, u Jaloviku
Svaki umetnik užitak nađe


Od osnivanja Jalovičke likovne kolonije 1978. godine, svakog leta grupa umetnika po pozivu dolazi u studija nekadašnjeg Kulturnog centra sela Jalovik. Od njih se traži da naprave nova dela tokom desetodnevne radionice i da ih izlože na letnjoj izložbi u umetničkoj galeriji. U ovogodišnjoj selekciji bili su umetnici: Ivan Grubanov, Nataša Kokić, Zinaida Matosjan, Branislav Nikolić, Izabela Oldak, Ivana Ranisavljević i Đorđe Stanojević.
Umetničke aktivnosti u Jaloviku deo su lokalne kulture i prihvaćene su od strane žitelja sela. Ljudi spontano posećuju umetnička studija. Ove godine svratio je gospodin Kovačević ‒ Proka, istoričar i pisac, poklonio je knjige umetnicima i upoznao me sa istorijom Jalovika. Dolazili su i drugi ljudi željni priče, nudeći domaću rakiju. Jasno je da je Kulturni centar bio sastajalište za ljude iz čitavog sveta. Prema predanju, sve kuće u Jaloviku imaju umetnička dela na svojim zidovima. To je znak u kojoj meri su umetnost i kultura bliske ovim ljudima. Ili bih možda trebalo da napišem − bile su bliske, jer od davnih dana 1976. godine kada je Dom kulture zatvoren i kada je prestao kulturni program, umetnost i kultura su prestale da budu toliko bliske ljudima.
U vreme svog procvata, Dom kulture pripadao je opštini, imao je veliku i naprednu plesno-pozorišnu salu, bioskop i galeriju koja je bila dobro posećena, a bio je i mesto za ceremonije venčanja. Ali, danas je Dom kulture samo senka nekadašnjeg zdanja. Istini za volju, ljudi se tu i dalje venčavaju, ali to pomalo izgleda kao tužan događaj: gomila automobila se zaustavi i parkira na travi, iz njih izađu mlada i mladoženja, rodbina i prijatelji, zatim svi uđu u isti prostor u kojem umetnici kolonije obeduju a koji je trenutno privremeno preobražen. Tada se obavi ceremonija civilnog venčanja koja je toliko brza da mogu da pretpostavim da je samo tračak nekadašnje ceremonije. Na sličan način je i čitava zgrada izgubila pređašnju harizmu. Plesno-pozorišna sala se u bukvalnom smislu te reči raspada i prizor je tužan. Mesto vapi za restauracijom.
Razmišljajući o tome kako je Kulturni centar nastao u vreme komunizma, kao kulturni kontrapunkt pravoslavnoj crkvi, koja se inače nalazi u njegovoj neposrednoj blizini, ne mogu a da se ne zapitam kakva bi nam duhovna restauracija bila potrebna danas, u vreme globalnog kapitalizma, da bi ponovo zablistao centar kulture.
Izložba umetnika Jalovičke likovne kolonije otvorena je 16. avgusta 2010. godine. Otvaranje je predstavljalo značajan društveni događaj kome je prisustvovao veliki broj meštana i koji se pretvorio u proslavu do kasno u noć. Neposredno nakon otvaranja sledilo je čitanje poezije na otvorenom, a zatim performans sa projekcijama slika umetnika. Čitav događaj kombinovao je introspektivnu pažnju vizuelne umetnosti sa ekstravertnom živahnošću recitovane poezije i bio je toliko intenzivan i živ da je prevazišao osnovne uslove pod kojima bi sve ovo trebalo organizovati. I te večeri duh umetnosti i umetnika ovladao je ovim mestom.
Umetnički radovi koji su nastali u radionicama zaslužuju podrobnije razmatranje. Napravili su ih umetnici različitih ge-neracija. Neki umetnici tek studiraju i završavaju umetničku akademiju, drugi su priznati umetnici sa međunarodnim karijerama. Tokom trajanja radionice oni su bili u bliskom međusobnom kontaktu i na taj način su razmenili mnoge stavove, iskustva i snove.
Zinaida Matosjan je mlada umetnica. Živi u Novom Sadu, a koreni joj potiču iz oblasti Kavkaza: Armenija, Gruzija, Abkazija. Njeni naslikani pejzaži govore o tim korenima, pričaju njenu priču, ali na simbolično-apstraktan način; na pola puta između otkrovenja i mistifikacije, oni nastoje da se povežu sa sećanjem. Umetnica kaže da njene slike govore o nečemu veoma intimnom, nečemu veoma bolnom, jer se tiču sećanja na prirodne pejzaže njenog detinjstva koji su sada nedosežni. I zaista, na slikama kao da je uništena fizička priroda pejzaža. Susret sa pejzažom postaje susret sa sećanjem koje, iako traži da se sa njim suoči i radi kao sa traumom, nestaje. Na tri njene slike na postavci, svetli delovi kombinuju se sa tamnim delovima ili ih prekrivaju prilično nežno, kao u melanholičnoj melodiji ili ležernom isku-stvu dobrih i loših dana. Njen doprinos zaokružen je radom u prirodi: slikom Zaštitno oko koju je naslikala na jednoj steni.
Đorđe Stanojević, koji je rođen u Valjevu a živi u Beogradu, mnogo puta je izlagao svoje slike uglavnom u Srbiji. Njegov pristup ovoj prilici da radi u Jaloviku bio je veoma specifičan. On je želeo da se poveže sa mestom. Prvi utisci o selu i prirodi koja ga okružuje bili su njegovo polazište. U šest sati uveče napravio je fotografije Jalovika, sepija i oranž neba i intenzivno zelenog drveća. Uzbuđen i podstaknut ovim iskustvom objasnio mi je svoj pristup, govoreći o biti zemlje, pulsirajućem vibriranju tla Jalovika u letnjoj vrelini. Želeo je da zadrži to iskustvo u svojim radovima. Na izložbi su bile dve njegove slike koje su otkrivale oko koje luta i skenira ono što ga okružuje, a to u vama budi želju da se povežete, da dodirnete osnovu, da priđete detaljima, poput dva krova na kućama u daljini. Te slike su veoma materijalne. Umetnik je prethodno načinio nekoliko studija koristeći zemlju i pigment. Dve slike koje su iz toga nastale mogu se posmatrati kao omaž zemlji po kojoj hodamo.
Nataša Kokić je mlada umetnica iz Beograda. Tokom prethodnih godina napravila je mnoštvo slika istražujući promenljivi potencijal reprodukcija. Njena umetnost proizlazi iz želje da se poveže sa svojim doživljajem tih slika i da ih preobrazi u mesta koja imaju određenu emociju, želju ili melanholiju. Ponela je malu kolekciju fotografija, od kojih je izabrala dve kao osnovu novog rada. Sa posebnom pažnjom je radila na slici prema svojoj fotografiji kada je bila devojčica, sa zelenom vojničkom kapom, u crvenoj uniformi, na kojoj drži mitraljez. Fotografija je svedočanstvo porodične istorije: njeni dedovi su bili profesionalni vojnici u Jugoslovenskoj armiji. Ta slika, putem koje se umetnica vraća u jedan trenutak svog života, zastrašujuća je; mala devojčica, sa veoma samouverenim pogledom u očima, nalazi se licem u lice sa posmatračem. Umetnica kaže da joj je stvaranje dela omogućilo sučeljavanje sa strahom koji je osećala u vreme nastanka fotografije. Čini se da se u samom delu odigrava čin kojim je prošlost začarana, slika deluje kao totem. Uz taj rad izložena je i manja crno-bela slika stilizovanog motiva pejzaža. Na neki način delovalo je kao da ta slika oslobađa ili prikuplja dragocena sećanja, poput talasanja pejzaža koje iskusite kada uronite u njega.
Ivana Ranisavljević je mlada umetnica koja živi u Beogradu. Magistrirala je iz oblasti umetnosti. Ona je napravila veliki diptih koji prikazuje unutrašnjost nekadašnje plesno-pozorišno sale u Jaloviku. Rad do-lazi iz njenog susreta sa prostorom, ali najviše iz forme sačinjene od kolaža crno-belih fotografija figure u obliku modernističke arhitekture pretvorene u lavirint. Ta figura je žena sa maskom na licu – prema umetnici ona se može posmatrati i kao vodič i kao čuvar mesta. Čini se da je upravo mesto, koje je ovde opisano, jedna unutrašnja realnost. Slika Pepeo krvi je fantazmagorija, portret paralelnog sveta u kome se žrtvovanja u krvi ili drugi paganski rituali odvijaju pred našim savremenim pogledom. Kako bismo se zapravo prema tome odnosili? Na slici, koja je urađena u ekspresionističkom figurativnom stilu, čini se kao da je ženska figura žrtvovana na sceni, dok grupa gledalaca to po-smatra. Iznova se javlja pomisao da umetnica govori o unutrašnjoj realnosti i da izražava duboko osćanje anksiozno-sti. Ivana Ranisavljević je takođe stvorila delo u prirodi, sliku na granitu u stilu umetnosti tetovaže nazvanu Primalni krik.
Branislav Nikolić živi u Beogradu i izlagao je na međunarodnim izložbama. U svom radu koristi mnoge medije, ali je u osnovi to kombinacija kolaža i crteža koja se širi do slike. U okviru kolonije Branislav Nikolić ima posebnu ulogu, s obzirom na to da je dodatno i selektor i kustos za umetnike koji učestvuju u radio¬nici. Izložio je tri slike sa motivom koji je trenutno pobudio uspomenu na pop-art, tačnije: zrna pasulja koja plutaju na monohromnoj površini ili, drugačije rečeno: zrna pasulja u prostoru. Te slike su prilično psihodelične, jer usmeravaju vaše razmišljanje ka drugoj vrsti isku¬-stva, ne ka onom dnevnom već, treba reći, ka iskustvu sanjarenja. Rad ovog slikara je takođe u priličnoj meri materijalan, slika može imati više slojeva boje tako da kod posmatrača budi osećaj vremena koje prolazi. Ono što je privuklo moju pažnju jeste način na koji se pojavljuju motivi na slici. Zrna pasulja koja plutaju i trepere na obojenoj površini skoro da postaju entiteti sa dušama. U svojoj slikarskoj potrazi za objektom umetnik, poput lovca na leptire, hvata krilatog insekta.
Ivan Grubanov živi u Beogradu i Berlinu. Tokom 2002‒2003. godine pohađao je Rijks akademju u Amsterdamu; nakon toga se afirmisao kao umetnik sa međunarodnom karijerom. U radionici je napravio nekoliko slika pod nazivom Dimna zavesa. Radovi su zaista napravljeni od dima i boje. Termin ’dimna zavesa’ označava taktiku ili strategiju za prikriva¬nje realnosti, za nepokazivanje onoga što se stvarno radi, za skrivanje plana koji se sprovodi. Ali, šta je dimna zavesa kao slika? Da li i ona nešto skriva? Tokom jedne večernje prezentacije u koloniji, umetnik je obrazlagao mogućnost koju ima svaki slikar – s obzirom na istoriju slikarstva kao medija koji je usko vezan za politiku i moć, da osnuje svoju ličnu instituciju. Prema njemu, slikarstvo je danas mesto gde mogu da se pojave slike koje ne slede globalni tok slika; slike koje nam govore nešto drugo. Izgleda da se Ivan Grubanov u svom radu u Jaloviku vraća osnovi svog stvaralaštva, neprekidnom istraživanju i pozicioniranju sebe u središtu „rekonstrukcija događaja od većeg ili manjeg ’istorijskog’ značaja“ (Philippe Pirotte). Sa tog stanovišta, njegove Dimne zavese mogu biti shvaćene kao kontraslike, slike koje obuhvataju naličje političkih slika koje nas prate u svakodnevnom životu.
Izabela Oldak je umetnica iz Poljske koja je nedavno magistrirala na Dutch Art Institute (DAI) u Enschedeu u Holandiji. Njen doprinos izložbi bio je impresivan. Rad vezan za lokalitet naslovljen Povratak korenima činila su tri dela. Prapočetak je diptih: dve pripojene slike otkrivaju stilizovan motiv ženskog pola. Diptih podseća na Kourbeovo Pore-klo sveta, ali je priča o tome kako je sve započelo (orgazam, rađanje) izložena u apstraktnom stilu, u kombinaciji ekspresionizma i simbolizma; za umetnika diptih prikazuje eksploziju iz koje počinju da se formiraju obrasci. Drugi rad, Pramajka, je crvena slika na drvetu pored Kulturnog centra. Slikarka je oslikala pukotine i mesta sa kojih su otpale grane na drvetu, transformišući ožiljke u rupe sa seksualnom snagom. Treći rad, Panteon, je slika vezana za lokalitet i nalazi se na fasadi Doma kulture. Pre nego što je radionica počela sa radom umetnica je predložila da oslika neku javnu građevinu. Po dolasku u selo, počela je da sprovodi svoj plan. Na četiri gornja stuba fasade Doma kulture naslikala je biljne motive koji deluju totemski; umetnica govori o četiri figure − bogu, boginji i dva snažna čuvara, koje su potencijalni zaštitnici zgrade. Lepota ovog rada je i u samoj zamisli da bi Dom kulture ponovo mogao da bude deo većeg sveta i širih pogleda. Izabela Oldak krši tradicionalne postavke slikarstva tako što koristi drugačije podloge i mesta: trodimenzionalne objekte, urbane prostore, telo. Ona slika strukture, šare i simbole jer su oni deo folklora i lokalne tradicije, ali i zbog njihovog šireg značenja. Prema nje-nom mišljenju, svet je veliki mozaik struktura, šara i simbola koji nastaju i razvijaju se u neprekidnom toku čiji smo i mi, ljudi, deo.
Ovde, sa nekoliko reči, želim da završim. Jalovička likovna kolonija je događaj. Radionica pruža pozvanim umetnicima oazu, period spokoja, koncentracije i razmene. Deleko je od nadmetanja koje je karakteristično za mnoge današnje globalne umetničke svetske događaje. Ovde umetnici mogu da se vrate svojim korenima! Ipak verujem da ova značajna inicijativa treba da se otvori i ka globalnom svetu umetnosti ukoliko želi da preživi. Naročito zbog toga što je od presudnog značaja privući umetnike koji bi došli sa svežim pogledom na to šta može da se učini na licu mesta. Često upravo umetnici koji dolaze iz zemalja koje su van našeg poimanja nose harizmatične vizije. Zar ne bi bilo fantastično videti kompleks, koji je ranije bio Dom kulture, kako niče iz pepela? Možda jedan od umetnika koji je učestvovao u ovogodišnjoj radionici ukazuje na mogući tok budućnosti u kojoj bi kompleks mogao da povrati svoju grandioznost. Ja znam da je to san, ali san koji vredi slediti.

Mark Kremer*

* Mark Kremer je nezavisni kustos, pisac i predavač koji živi u Amsterdamu, a koji je ove godine bio specijalan gost Jalovičke likovne kolonije.