Umetnička kolonija samim nazivom sugeriše na izmeštanje sveta umetnosti iz prvobitnog saznajnog okruženja, kao što je to slučaj kolonizacije teritorije sela Jalovik njegovim režimom znanja. Zbog činjenice da su prošli kroz akademsko obrazovanje i time stupili u instituciju umetnosti, učesnici su ostvarili pravo i resurse (vreme, produkcijske troškove, energiju) da formiraju i ponude kulturne kodove odnosno da se opredele između rada (poesis) i/ili političke akcije (praxis). Ove dve vrste delovanja međusobno razlikuje proizvodnja objekta kod prvog i nedostatak proizvodnje objekta kod drugog. *

Ali, pre nego što odredimo koji umetnički radovi su fokusirani na poetike, a koji na praksu, trebalo bi razumeti da ovogodišnji kolonizatorski čin nije radikalan niti jedinstven već se sastoji iz niza insularnih postupaka koje odlikuje ili umerena osetljivost prema kontekstu delovanja ili njen nedostatak.

Jedan od ciljeva Jalovičke likovne kolonije je već višedecenijsko negovanje lokalne publike iz sela, koja je formirala svoj odnos prema umetnosti zasnovanoj na poetici pre nego na praksama. Ova činjenica prećutno utiče na obavezu da aktuelno polje mogućeg delovanja ostane u domenu poetika koje bi bile čitljive, ali ne nužno i uvek razumljive za publiku. Značaj očekivanja publike istovremeno ukazuje na povratni kolonizatorski proces gde je, tokom kratkog boravka u Jaloviku, naučeno struktuirano znanje teško modifikovati u danas aktivnu kritičku praksu vizuelnih umetnosti.

Odnos učesnika i okruženja je dakle samo relativno kolonizatorski. Taj odnos je komplementaran i sme-ran istovremeno, jer umetnici pružaju one rezultate na koje misle da je publika tradicionalno navikla. Jedni druge dopunjuju sa onim sastojcima koji su nedostajali i na taj način se stabilizuje postojeći poredak. Svaki radikalni uvod u novi estetski režim može da dovede do prelomnih tačaka pa je kao takav i izbegnut.

Izmeštanje institucije umetnosti, odnosno proširenje zone njene autonomije, najviše je izdraženo u akciji Radoša Antonijevića. Njegova Berza ideja korespondira sa vrednostima svojstvenim neoliberalnom kapitalizmu, a njegova nematerijalna praksa pokušaj je promene društvenog okruženja usled promene prakse. Antonijevićev odnos sa publikom i učesnicima je recipročan i omogućava distribuciju moći, jer dozvoljava da se ostvari praksa na način koji stabilizuje odnos. Norvežanka Vigdis Storsveen ostaje u domenu transdisciplinarne prakse umetnosti, biologije i nauke, ukazajući na mikropolitiku kao mogućnost formiranja subjekta – saksijskih biljaka, uz pomoć misaone energije.

Umerena osetljivost prema lokalnom okruženju može se uočiti u radovima Carlosa Carmonamedine, umetnika iz Meksika, koji se već nekoliko godina svojevoljno izmestio u centralnu i istočnu Evropu. To izmeštanje pomoglo mu je da izgradi poetiku zasnovanu na osetiljivosti za prepoznavanje i unošenje razlike. U Jaloviku je Carmonamedina napravio idole od sakupljenih suvih stabljika kukuruza i fotografije koje su nastale tako što je noću, na lokalnom groblju, izlagao svetlo dugoj ekspoziciji.

Ispitivanjem forme bavili su se Nemanja Jovičić u tehnici ulja na platnu, Ksenija Pantelić sa linorezima i Selman Trtovac sa crtežima čiji su predložak bili filozofski tekstovi.

Davor Dukić i Ana Krstić, svako u sebi svojstvenom mediju, skulpturi i fotografiji, otvorili su pitanje infantilnog stadijuma i možda indirektne nemogućnosti da miran život palanke omogući potpunu zrelost. Dukić koketirajući sa zlatom kao sa univerzalnim alhemijskim elementom, Krstićeva spajajući popularnu kulturu i seosku decu, tako što ih je preobukla u Moćne Rendžere, i fotografija kao poetičnog zapisa tog spoja.

Slike Nenada Kostića su predstava krvi na stepeniciama Muzeja moderne umetnosti u Nici čime je ispitao limite institucije zapadnog sveta umetnosti i ukazao na traumu onih izvan institucionalnih okvira. On se bavio indirektnim odnosom margine i centra i reprezentovao je prodor realnog u predvorje insititucije umetnosti.

Simptom nemogućnosti integrisanja ili artikulisanja sistema u potpunosti, bilo da je u pitanju pozicija kolonizotara ili kolonizovanog, pokazuje iznenadno učešće Virginie Therese Colombe u Koloniji, laika čije spontano napravljeno ulje na vratima, Samorođenje, ukazuje na vitalnost nepretencioznog postupka.

U jednoj od budućih kolonija trebalo bi produbiti praksu boravka kustosa/kustoskinje koji bi stimulisali saradnju sa umetnicima na način da se pojedinačna ostvarenja uklapaju u jedinstvenu koncepciju, a sa ciljem otvaranja aktuelnih pitanja koja bi mogla da barem privremeno kritički redefinišu Jalovik.

Maja Ćirić

* Virno, pozivajući se na Aristotelovu Nikomahovu etiku.