O nama

Jalovička likovna kolonija osnovana je 1978. godine. Sedište Kolonije je u Posavo-tamnavskom selu Jaloviku, u Domu kulture namenski adaptiranom za potrebe Kolonije.

Usponu Jalovičke kolonije i velikom ugledu koji uživa nemerljiv doprinos dala je čitava plejada domaćih i stranih umetnika koji su ove tri decenije svojim darom i talentom ispisali najblistavije stranice u istoriji njenog postojanja. Među tim bardovima svetskog slikarstva i skulpture nalaze se imena iz Japana, Švedske, Francuske, Italije, Amerike, Španije, Egipta, Finske, Rusije, Nemačke, Urugvaja, Holandije... kao i imena naših umetnika među kojima su Petar Omčikus, Kosa Bokšan, Bojan Bem, Kosta Bogdanović, Neša Paripović, Slobodan Kojić, Slobodan Peladić, Mrđan Bajić, Vladimr Perić Talent, Milorad Mladenović i drugi, da pomenemo samo neke od njih.

Jalovička likovna kolonija, ima i sopstvenu galeriju, čiji fundus predstavlja pravu riznicu umetničkih dela (oko 60 vajarskih dela velikog i galerijskog fromata (kamen, terakota, drvo), preko 300 slika, kao i mnoštvo crteza, grafika, pastela, fotografija, video radova). Putem izložbi organizovanih u zemlji i inostranstvu slike i skulpture Jalovičke likovne kolonije imalo je priliku da vidi mnogo poklonika umetnosti u Beogradu, Zemunu, Sremskoj Mitrovici, Šapcu, Pančevu, Kikindi, Obrenovcu, Ćupriji, Jagodini, Valjevu i u Salcburgu u Austriji.

Ipak, najspecifičnija karakteristika Kolonije je simbioza sela i umetnosti pri čemu je samo selo
Jalovik pretvoreno u geleriju. Zahvaljujući pravilu i običaju da svaki umetnik svome domaćinu (kod koga za vreme trajanja kolonije ima dvonedeljni besplatan smeštaj i ishranu) ostavi bar po jedan umetnički rad, čitav Jalovik postao je jedinstvena galerija kakve, zasigurno, na našim prostorima još nije bilo. Kako primećuje dugogodišnji učesnik i selektor Kolonije Kosta Bogdanović, dva momenta su izuzetno važna. ”Prvo, stvaranje umetničkog dela u nekonvencionalnim uslovima, gde je i domaćin svedok postojanja jednog do skora njemu nepoznatog poziva umetnika, u Jaloviku ja postao ne samo lako prepoznat i prihvaćen nego i veoma uvažen. Već i time što po pravilu jedan od nastalih radova umetnika, koji rade u Koloniji, ulazi u posed domaćina, je jedna vrsta stvaranja duhovnog bratstva umetnika i sela. Drugo ovde je stvoren jedan poseban komunikacijski sistem koga određuju okolnosti kao na primer, ko je umetnik, kod koga je, šta on to radi. Ova dva momenta stvaraju povode za jednu posebnu hroniku sela u vidu prepričavanja i pamćenja, što takođe
čini jedan vid specifične lokalne i javne kritike rada kolonije. Stanje u Koloniji je skoro podudarno sa stanjem u poljima. Neka godina je rodna, neka manje, ali nikada se ne dešava da nema baš ništa.

U svakom slučaju računi se svode i u Koloniji završetkom žetve. To bi bila prirodna činjenica osnovne podudarnosti i razumevanja domaćina, umetnika, organizatora Kolonije i celog sela.”